Догађања‎ > ‎

ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ ЖИГ МАТУРАНТКИЊЕ МИЛАНЕ НИКИЋ

поставио/ла Karlovacka gimnazija 24.06.2014. 14:24   [ ажурирано 30.06.2014. 06:40 ]
This is how it always ends, with death. But first there was life. Hidden beneath the blah, blah, blah. It is all settled beneath the the chitter chatter and the noise. Silence and sentiment. Emotion and Fear. The haggard, inconstant flashes of beauty. And then the wretched squalor and miserable humanity. All buried under the cover of the embarrassment of being in the world. Beyond there is what lies beyond. I don't deal with what lies beyond. Therefore, let this novel begin. After all it's just a trick. Yes, just a trick.

La Grande Bellezza

Да ли је уметник заправо мађионичар који заварава људе својим триковима давања и одузимања стварности? Или је уметник онај који живот преноси уживо, баш онако како га он доживљава у датом тренутку? Било како било, није му лако, јер чак и најбољи трикови излазе из моде. Нема то везе са јуче, данас или сутра, то је просто одувек било тако. Пре свега зато што се уметност упорно дефинише, па редефинише, кује у звезде, па баца у блато, а за све то нема стварног разлога (пустите је мало да дише!). Онда додајте свему томе још младост, таленат и тежњу ка општем добру и добићете Сизифа. Нашег Сизифа, Милану. 

Традиционално, Карловачка гимназија својим најталентованијим матурантима указује велику част објављујући им aуторску књигу прича или песама. Из наше 219. генерације, ту част добила је Милана Никић, ученица IV2. Њена прва књига носи наслов Жиг, по истоименој причи из саме збирке за коју Милана воли да каже да је „њена прва баш озбиљна прича”. На корицама књиге налази се једна стара породична фотографија која је послужила за најемотивнију и најзрелију причу у збирци, Причу по фотографији

Промоција Жига одржана је у Спомен-библиотеци Карловачке гимназије 16. јуна 2014, уз присуство Миланине породице, професора, пријатеља и великог броја заинтересованих ученика. Програм је водила Ана Павловић, ученица IV5, такође веома талентована девојка, која је и написала поговор овој књизи. (Иначе, Милана и Ана су поделиле Награду за друштвене науке „Теодора Петровић”.)

Познајући Милану веома добро, могу да кажем да не постоји особа која је ово више заслужила. Није поента само у лепом писању. Треба се носити с чињеницом да си заиста другачији, да не наилазиш баш увек на разумевање других, а да притом чиниш само добро и имаш чисте и искрене намере увек, шта год радио. Али Милана је у томе успела, а највећа препрека била јој је управо изборити се са самом собом. 

„Нема дупликата дана, али има дупликата тебе. Јер једно је оно шта други виде, а друго је оно шта ти чујеш и знаш. Временом, ако се састајеш са собом понекад, та два се усагласе и онда почиње журка.”

(Из Миланине приче Ал' ти је фазон, к'о река Амазон)

„Потреба да се истражи поента, али уз силно уздање у њу, стално пулсира као заједничко, измештено срце које хрли и увек наново долази у подручје интроспекције. Игра у оквирима вантелесног.”

(Из поговора Ане Павловић)

Тешко је бити свој, првенствено зато што се и ти сам мењаш свакога дана брже од Болтовог светског рекорда на 100 м. И таман кад се навикнеш на једно, дође друго. И тако у круг. А свет око тебе има своју сопствену осу око које се врти. Није лако бити млад човек, још теже млад уметник, али најлепши део и јесте управо у тој борби солзерцанија. А ако успеш да постанеш човеком, освојити свет биће као попити јутарњу кафу. С осмехом и уживањем. 

Лана Добрић, IV2

Фотографије: Сања Рајич и Сандра Урбан


Comments